U današnjem turbulentnom i ubrzanom privatnom i poslovnom životu nemamo vremena pozabaviti se svojim emotivnim ni mentalnim problemima i smetnjama, zanemarujemo svoje osobne potrebe i bukvalno nam se svakodnevno dešava da “pucamo po šavovima”. O svim tim problemima koji nas muče, a koje ne umijemo sami dijagnosticirati niti rješiti, razgovaramo sa doktorom psiholoških nauka i redovnom profesoricom Univerziteta u Sarajevu, terapeuticom Jasnom Bajraktarević, koja vodi Psihološko savjetovalište PsychoPractice u Sarajevu.
“Odluka da se bavim psihologijom je bila najbolja u mom životu”
Kada je s 15 godina prvi put napustila svoj rodni dom, na jednom divnom imanju u Vojvodini u jednom malom mjestu gdje i danas živi njena majka, Jasna nije ni mogla pomisliti da će to biti trajni iskorak u jedan novi život posve različit od idiličnog porodičnog života na vojvođanskom imanju.
Bile su to formativne godine, prisjeća se Jasna, u kojima se dosta tražila, “no kako je oduvijek bila neko kome su knjiga, nauka i čitanje bili jako zanimljivi, vrlo rano, još u srednjoj školi upoznala ljude koji su je zainteresovali za psihologiju”.” I to je bila najbolja odluka u mom životu. Jednostavno su čudni putevi gospodnji koji vas navedu na neke odluke i izbore koje napravite“, otkriva Jasna.
Sretna što je svoj profesionalni put pronašla od prvog dana u psihologiji priznaje da bi sve što je dosada radila opet rado ponovila. Prvi dio karijere, bio je posvećen akademskom radu na Faklutetu sporta u Novom Sadu gdje je radila kao asistent i bavila se psihologijom sporta.
“Radila sam sa sportistima i s puno reprezentacija tadašnje Jugoslavije, a kasnije i sa reprezentacijama u raznim sportovima u Srbiji, Hrvatskoj, BiH. Obzirom na to što sport danas traži od jednog sportiste nisam sigurna da sintagma o zdravoj i motiviranoj populaciji može stajati uz današnji sport. Uvek kažem ljudima koji su ušli u profesionalni sport da su ušli u jedan magični krug, gde moraju da znaju kakve će posljedice biti, a biće vrlo značajne, jer sport je danas sve samo ne zdrav duh u zdravom telu. Svesni ste da ulazite u začarani krug i da potpisujete pakt s đavolom, ugovor koji znate da u će konačnici po vas izaći s onim mentalnim procesima koji vam možda neće činiti dobro”, priznaje Jasna.
Razvoj akademske i psihoterapijske savjetodavne karijere u Sarajevu
Iako je svoj psihoterapijski edukativni put započela u Beogradu i Novom Sadu prije dvadeset osam godina, nakon čega je sticajem raznih okolnosti i raznih životnih oduka, Jasna zajedno sa bivšim suprugom odlučila doći u Sarajevo gdje je krenuo razvoj njene akademske karijere.
“U Sarajevu je krenulo moje upoznavanje jedne nove kulture i asimilacija sa jednim posve drugačijim životnim stavovima. Iza mene je protekli period od dvadeset pet godina doneo uklapanje u novu sredinu, prebrzu promenu i na individualnom nivou, koju su pratili i komplikovani kolektivni odnosi na trusnom Balkanu na kojem živimo”, priznaje Jasna.
Paralelno sa razvojem svoje akademske karijere krenula je u savjetodavne vode za koje se uspostavilo da su razvojni put aplikativne i primjenjene psihologije na kojem je započela svoje istraživanje unutar psiho, neuro, endokrinog i imunološkog pristupa u psihoterapiji.
“Ako biste me pitali čime se bavim to je spoj psihosomatske, relacione, integracione i frekvenentne terapije i sva ta četiri pojma objašnjavaju moj način rada koji je drugačiji. Jer osim savetodavnog i terapijskog dela bavim se i somatskim delom terapije putem frekvencija. To je jedna posebna terapijska metoda koju ne radi niko na ovim prostorima, a mene svakodnevno sve dublje uvlači u otkrivanje novih načina pomaganja mojim klijentima”, pojašnjava Jasna.
Pored svoje intenzivne karijere u privatnom životu Jasna je fokusirana na svoja dva, danas već odrasla sina, svog partnera i svoja dva mezimca, corgy pse Simbu i Riksa. “Moji sinovi su danas dva sjajna zrela mladića koji idu svojim putem. A imam i svoj corgiland, moja dva psa Simbu i Riksa, koji čine jedan dio mog mikrosveta s mojom porodicom. I ako me pitate šta u životu imam, porodica, partner i oni moje su bogatstvo, moj čarobni porodični kvadrat”, otkriva nam Jasna.
Dramatične promjene u posljednjih 20 godina dovele su nas do anksioznosti
Razgovarajući o odnosima novih generacija spram onih starih, poštivanju i nepoštivanju, novim trendovima, internetizaciji našeg življenja Jasna priznaje kroz smijeh da je velikanima psihoterapije Freudu, Jungu i Adleru “sigurno bilo lakše, jer su oni bili tada jedini i jer je toliko toga bilo neotkriveno, a danas je toliko toga otkriveno i toliko toga nam je zapravo servirano u tom mikročipu i da biste konzumirali sve te informacije trebaju vam tri života”.
“Mogu da kažem da se svi mi, a to se pravilo sada nakon ovih dvadeset godina i potvrdilo, delimo na dobre i loše ljude, na humane i nehumane ljude, na empatične i neempatične ljude. Koliko god drugi pokušavali da nas uvere u suprotno i dalje se potvrdilo da postoji distinkcija između tih krajnosti. I ono što je jedina istina u priči svih nas je da će preživeti svi oni koji naprave svoj mikrosvet i udalje se od svih negativnih uticaja, koji su sad otvoreni i nisu čak ni blazirani da ih ne prepoznajemo”, tvrdi Jasna.
Posljednjih dvadeset godina svjedočimo dramatičnim promjenama za civilizaciju koje se nisu dešavale u prethodnih dvije stotine godina i posve je jasno da te historijske, ekonomske, političke, socijalne, intelektualne i informativne promjene u proteklih dvije stotine godina i ovih posljednjih dvadeset naprosto nije moguće izjednačiti.
“Ta turbulencija se jako teško podnosi i zato mi imamo mnogo više anksioznosti. Imamo ambicioznost i anksioznost koje upravo proprocionalno prate jedna drugu. Zato imamo niz poremećaja ponašanja ličnosti, imamo veliki problem da trajemo u vezama i veliki problem da rastemo i starimo u istom pravcu. Imamo takođe veliki zbunjujući problem u vaspitanju dece, gde se mi trudimo da ih naučimo sve ono što nam druge kulture serviraju zaboravljajući da nas taj naš “balkanski soul” zapravo vodi u nekom drugom pravcu. Dakle, sve su se te promene desile svuda u svetu, pa i ovde kad nas, i veliko je pitanje kako smo do toga došli i kako smo stigli ovde gde smo sada. Zato sam u jednom momentu, pre 6-7 godina, odlučila da radim na ovaj način, s kiljentima jedan na jedan. Bez obzira da li se radi o konsaltingu ili savetodavnom, edukativnom terapijskom delu vi više ne možete da delujete na kolektiv. Vi kroz predavanja ne možete više da postignete određeni cilj i napredak, jer ljudi imaju problem pažnje, koncentracije, fokusa, imaju problem smisla i motivacije. I to je problem dece od osnovne škole do završetka fakulteta, ali sve više i starijih generacija”, otkriva Jasna.
“Ne bih više vodila neke ratove i bila Kalimero u borbi protiv nepravde”
Govoreći o najupečatljiviji izazovima koji su odredili i njen životni put Jasna priznaje da je i dalje jedan od najsnažnijih izazova bio njen odlazak od kuće s 15 godina kada je “istinski kročila u svet odraslih i kada se nikad istinski nije vratila kući. I danas tvrdi da to je bio najveći izazov koji je opredelio, jer priznaje, da za njega emotivno nije bila spremna”.
“Moja ekstremna želja za porodicom ostala je iz tog perioda, prerano sam otišla a bila sam vezana za svju primarnu porodicu. Mislim da do dan danas neke svoje komplekse vučem iz tog perioda, koje sam sada razrešila, ali znam da dolaze iz tog perioda. Svakako i dolazak u Sarajevo, to je bila dilema za koju sam se dugo pitala da li je trebalo da bude tako ili ne. Bila je to velika kulturološka promena. Prolazila sam i jezičku i socijalnu i kulturološku senzitivnost posle rata kada je sve to u ovoj bakanskoj rapsodiji bilo puno teže. I zbog jezika i mesta odrastanja bilo je teže nego da ste otišli u bilo koju drugu tačku na zemaljskoj kugli. Ali ta neka definitivna toplina, emocija, autentičnost koju sam imala da pružim ljudima msilim da me opredelilo da ostanem ovde čak i posle izazova poput razvoda koji sam prošla”, otkriva Jasna.
Svojim klijentima Jasna danas često govori da ni njoj život nije pružao uvjek samo sretne momente, ali da je ona uvijek “od limuna pravila limunadu”.
“Veilki su me izazovi pratili i nije bilo lako uklopiti se, jer sam drugačija i različita. Nije uvek bilo lako graditi svoju karijeru a da niste nailazili na sve prepreke i otpore koji su često bili registrovani i kao mobing. Neke stvari bih sad drugačije uradila, ne bih ulazila u neke bitke, ne bih vodile sve te ratove, jer sam se često borila za druge ljude a ne za sebe. Bila sam “Kalimero u borbi protv nepravde”. Čitava moja generacija je stasavala na nekim revolucijama, borbama. Znate, to verovanje u pravdu, mislim da je to naš generacijski kod, jer sam verovala u to da imate tu moć i kontrolu da nešto promenite. Mi smo bili generacija koja je u starkama, majici i jednim farmerkama završila fakultet, ali je zato znala svaku predstavu u Beaogradskom dramskom i Ateljeu 212. Bili smo srećni kad pročitamo neku knjigu. Bili smo jako ponosni na to što znamo više od nekog drugog, dakle nije nas zanimala šminka i garderoba, nego isključivo znanje ,muzika, film, pozorište. Stopirali smo, jer nismo imali para da idemo od Beograda do Novog Sada na predstavu. Vraćali smo se po kiši, ali smo bili ponosni na taj intelektualizam koji je i dan danas ostao nešto što elitno gradim u sebi”, otkriva sa sjetom Jasna.
Bilo je to vrijeme kada su se ljudi otimali za novu literaturu koju sada imamo na svakom koraku a koju više niko ne čita. “Takmičili ste se sa sobom koliko je knjiga i literature neko pročitao. I u svemu tome svi ti izazovi, svi ti izbori su mene izgradili i pomogli mi da postanem ono što danas jesam. Ne treba se čuditi činjenici da ove nove generacije ne shvataju značaj takvog odrastanja. Razumljivo je i što čovek danas uživa da se vrati s ljudima, koji to razumeju, u to doba i razgovara o tome kako je tada bilo lepo”, govori Jasna.
Na kraju našeg razgovora Jasna priznaje da je “puno emotivno ulazila u sve bitke i davala sebe do maksimuma svima, a sada je to pretočila u uzak krug ljudi oko sebe i u svoje klljente”.
“Uvek kažem klijentima da moja želja da vama bude dobro mora da bude veće nego vaša. Dok god imama snagu i energiju to ću da radim. Jer ja ne radim to samo zato što je to moj posao, nego drugačije ne umem,” poručuje na koncu Jasna.
Photo: Privatna arhiva
